Život žandarma u bazama neuslovan

Uhvati čoveka neka tuga kad šparta vrletima Kopnene zone bezbedosti, gde administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom čuvaju Žandarmerija i Vojska Srbije. Atmosfera u vazduhu je takva da se ne raspoznaje da li se rat završio ili tek treba da počne.

Mirno je, niko ne pravi probleme, ali je očigledno da rane među multietničkim stanovništvom još nisu zacelile. Za to je sasvim sigurno potrebna volja i snažna pobeda čoveka nad svojim sopstvenim predrasudama da je samo njegova nacija važna i predodređena da živi na tom prostoru.

Ljudi koji žive u gradovima ne umeju da osete taj grč. Na taj grki ukus suživota su osuđeni ljudi koji žive na ovom delu Balkana gde srpski čobanin vodi ovce nadomak svoje kuće i prolazi pored spomenika gde se odaje pošta “palim borcima” za slobodu te teritorije. Ili pa gde se mladi Albanac kočoperi nad pripadnicima Žandarmerije. Čudno je to.

Prolazeći selima ove teritorije u novim vozilima, “Defenderima”, čoveku ne može, a da ne padne na pamet replika iz jednog filma koja glasi “Oće li bit’ rata?

Defenderi s lancima na gumama izvukli su nekako brojne goste koji su uznemirili planinsku idilu. I zveri su pobegle, skrile se negde dok ne prođe gužva. Žandarmi koji čuvaju granicu ne znam koliku platu primaju, ali malo je ljudi koji bi prihvatili da se ovih zimskih dana greju na “smederevcu”, žive bez kupatila i na minus 25, vodu zagrevaju u loncima da bi oprali ruke…

– Navikne se čovek, ne mogu da ti kažem šta mi je najteže. Ovde sam 12 do 15 dana, imam tri deteta i šta da radim. Snalazimo se kako znamo i umemo. Da uslovi mogu da budu bolji, mogu, al da su bili i gori od ovoga, bili su – kaže jedan od čuvara srpske zemlje, koji na sebi ima opremu od nekoliko kilograma.

Oni svakodnevno patroliraju i po par kilometara. Čuvaju Srbiju od raznih kriminalaca, krijumčara droge, stoke, ljudi, oružja.

General Bratislav Dikić, komandant Žandarmerije kaže da je sada malo lakše uz upotrebu termovizijskih snimaka, koji beleže i noćne upade na teritoriju KZB. On napominje da među svojim pripadnicima veliku ulogu igra poverenje jer se samo tako u ovim vrletima može sačuvati administrativni prelaz.

Ostali žandarmi nisu mnogo  pričljivi, ali kažu da im albanska deca često mašu, da žandarmi pomažu svim meštanima kada se neka poljoprivredna mašina zaglavi u snegu i slično.

– Mi smo policajci, tačno je da nemamo neke uslove, ali moramo da se naviknemo na ovo što imamo. Albanci poštuju što im nekada pomognemo, pa evo ovaj put od Ristovca prema bazama odnosno selima smo mi očistili, a da nismo oni bi ostali odsečeni od sveta, kaže jedan žandarm. 

Na povratku u komandni centar u Ristovcu, novinari su čak imali priliku i da vade jedan od defendera iz snega, posle čega je planina ponovo našla svoj mir.